ИДЕМО НА МАРС ИЛИ ЗАШТО ЕЛИТА НЕ ВОЛИ ВУЧИЋА

ФЕЂА ДИМОВИЋ

Ових дана премијер Вучић се у неколико наврата жалио да нема подршку српске елите. Чак је отишао и корак даље, па је нетрпељивост елите преме њему лично изједначио са негативним односом према држави. Тиме је Вучић, као и многе аутократе пре њега, поистоветио себе са целом државом, по оном чувеном лујевском принципу “држава то сам ја” (l’état c’est moi). Наш Краљ Сунце ваљда жели да каже да је он заправо Србија, па ко не воли њега, тај не воли ни Србију.

Међутим, премијер очигледно не разуме положај елите у сваком друштву. Главни њен циљ је да утиче на доношење одлука које имају одлучујући значај за судбину једне нације, или чак само доношење тих одлука кроз директно учешће у вођењу државе. У земљи у којој један човек настоји да контролише све сегменте друштвено-политичког живота и доноси све одлуке, тешко да може бити простора за јачање елите. Другим речима, Вучић нема права да се љути, јер је својом тежњом да успостави диктатуру заправо поништио постојање елите. Још је Лењин говорио да интелектуалци нису мозак народа већ његово говно. Поред тога, сама напредњачка власт је суштински анти-елитистичка, јер је премијер око себе окупио људе који су све супротно од елите: слабо образовани, некомпетентни, кратковиди, без јасне визије и идеологије, али са дугим прстима и великим апетитима. Иако је одавно јасно да све политичке партије послују поглавито као профитабилна предузећа, стиче се утисак да ни једна странка као СНС није заснована искључиво на голом интересу својих чланова. Такође, сматрам да већини народа Србије данас није јасно која је то политика коју води ова странка, осим да је то оно о чему говори Вучић на ТВ-у. Као таква, СНС није препознатљива по свом програму, већ по популарности свог лидера и трајаће колико и његова слава. Да се подсетимо, напредњаци су извели прави правцати “салто мортале” у својим политичким ставовима, па су тако од националне, постали еврофанатична странка, која је извршила фактичко признање Косова. Сумњам да су гласачи СНС у својим најлуђим сновима могли да замисле Тонија Блера на месту саветника владе Републике Србије. Тако нешто није било на листи жеља ни најрадикалнијим присталицама ЛДП-а. Могу само да претпоставим колики би био народни гнев, да су у оно време седења на стиропору тадашњи властодршци само позвали Клинтона или Блера да посете Србију. Довођењем “енглеског педерског испртка” – како гласи име књиге којој је премијер био рецензент, Александар Вучић се дефинитивно може окитити титулом “каплара на Солану”, коју је раније волео да дели својим политичким противницима.

Због оваквих промена у политичким ставовима, Вучић је данас апсолутно неприхватљив савезник једног дела српске елите, коју представљају национално опредељени интелектуалци. Они који прижељкују веће окретање Србије према Русији, оптужују премијера да је сувише везао земљу за Запад, и да је све отвореније гура ка чланству у НАТО пакту. За онај други део елите, који носи колоквијални назив “друга Србија”, премијер и даље остаје само пресвучени радикал. Колико год Вучић попуштао Европској унији, ММФ-у, водио понижавајућу регионалну политику, биће и оних радикалних делова елита које ће сматрати да ни то није довољно. Припадници тзв. “белих листића”, који су делимично кумовали његовом доласку на власт, тешко да ће му у скоријој будућности помоћи да је задржи. Неки делови наших елита су само експоненти страних интереса у Србији, па ће му лако постати нејжешћи непријатељи у тренутку када стигне директива да је Вучићу истекао рок трајања. Као што је овде одавно обичај, и он је на власт дошао милошћу великих сила, а уз подршку оног дела елите, који се окупља на пријемима по амбасадама. Можда је овај недостатак подршке, због којег премијер јадикује, најбољи показатељ да му се ускоро ближи крај мандата.

Што се тиче саме елите у Србији, мислим да она овде егзистира у траговима. И то мало елите коју поседујемо је сувише пасивна, међусобно подељена и херметички затворена. Делује као да је елита овде постала сама себи циљ, уместо да узме активно учешће у уређивању земље и односа у друштву. Нама је поред интелектуалне, пре свега потребна и морална елита, која ће бити позитиван пример свим новим генерацијама, и доказ да су поштење, образовање, рад, доследност и храброст још увек вредности за које се треба борити. У тренутку када се на глобалном плану покреће дебата о организацији новог и праведнијег економско-политичког уређења света, наша елита тренутно пропушта да изнесе свој суд о будућности Србије. Чињеница је да “напредне” реформе Александра Вучића заправо представљају економски модел у који све мање људи на планети верује. У спровођењу тих мера премијер је рекао да је спреман да сарађује и са ванземаљцима. Подржавам његову одлуку да путује у свемир, као и да се тамо задржи што дуже буде могао. Барем онолико времена колико је потребно да Србија постане нормална земља.