Beogradski sindikat – Sindikalna priča

СИНДИКАЛНА ПРИЧА

Рефрен:
Улице под нама, небо изнад нас,
Наша прича, наши људи, ово је наш град!
БС је армија, пази ово сад,
Рокамо га само тврдо, само за наш град!
Улице под нама, небо изнад нас,
Наша прича, наши људи, ово је наш град!
Застава се дигла, на небу сија знак,
Ајмо сада сви ко један поздрав за клан!

Ово је синдикална прича, не постоји слична,
С оволико шлифа, а и даље тврдо кида.
Огромна екипа у стопу нас типра,
Део знање сипа, а део срања випра.
Парче калдрме и неба је све што нам треба,
Једна река, друга река, Победник нас гледа.
Београд центар света, Србија – планета,
На сваком ћошку чета, екипа на све спремна.

Сваког лета нова генерација процвета,
Стиже нова песма да се пробуде деца.
Да крену сви ко један баш онуда куда треба,
На путу до човека, па да буде као некад.
Кад су цветале тикве и читале се књиге,
Школе биле исте и за учене и дрипце,
Мангупи купили манире на тренингу код Ћире,
Јер тад је било важно какав глас те бије.

Носимо тај дух као нешто свето,
И кад блејимо у штеку и кад нешто сам преко.
Данас све је меко, сви би хтели мед и млеко,
А пале у страну пред најмањим проблемом.
Ајмо браду горе, подигни то чело,
Исправи ту кичму, ојачај то тело!
Ајмо народ цео, ајмо сада смело,
Свизаједно ко један, с речи на дело.

Рефрен

Напетост у ваздуху, опсадно је стање,
Некад смо за мање власти секли главе,
Дрхтале су Дахије на звекет наше сабље,
Ако треба опет ћемо да им јебемо матер.
Добро људи, ало! Њих је само мало,
Шака зулумћара тлачи цео народ.
Зар ти није стало? Живимо ко талог,
Радује те само када праве те будалом.

А некад царство је дрхтало од Богдана малог,
Који живот је дао вођен идеалом.
Клинци се зарекли на гробу друга палог,
Ми настављамо тамо где мисле да је стало.
И после толко година ми и даље смо у оковима,
И даље сматрају нас робовима они што изједначавају се са боговима.
Ово је и даље наша отаџбина, ми из борбе се не повлачимо,
Армију за собом покрећемо свих наших људи потлачених.

Ми се не боримо за комфор, ми горимо за добро,
Не трчимо за робом, него до смрти за слободом.
Нико од нас није пророк, свако има неки порок,
Свако је да падне морао да би самог себе спознао.
И кад кажемо зајеби, ми се обраћамо себи,
Јер да би мењао друге, прво себе промени.
Ајде устани, крени, клан ће да те следи,
За истину и љубав, умирати вреди!