О ЛАЖНОЈ СОЛИДАРНОСТИ У СРБА

Недостатак стварног заједништва и активизма створили су код Срба једну накарадну верзију солидарности. Године испирања мозга да је све наше ретроградно, а све страно у тренду и напредно, отуђио нас је једне од других и навео да преко ограде зуримо у туђа дворишта. Мирис туђег цвећа нас је толико опио да смо заборавили да је наша башта потпуно неуређена и зарасла у коров. Недостатак емпатије према сопственом народу надомешћујемо солидаришући се са великим светским неправдама. Тиме заправо прикривамо изостанак стварне акције да се некоме помогне, а помоћ нудимо искључиво декларативно.

Како објаснити чињеницу да Срби имају пуно разумевања према емигрантима са Блисог истока, а нетрпељиви су према прогнаним сународницима? С колико разумевања смо прихватили да хиљаде избеглица из Сирије, Ирака и Авганистана оснују камп у центу Београда („Мала Сирија“), с толико хладне суровости смо нашим избеглицама из Крајине забранили да ступе на територију главног града и натерали их да се населе на Косову и Метохији, где су постали мета нових напада. Неко ће рећи да то нисмо урадили ми већ тадашњи режим Слободана Милошевића, али је истина да се нико од нас није ни побунио против такве одлуке. Тада нисмо изашли на улице и палили свеће, као у случају трагичне погибије Бриса Татона. Нисмо се масовно окупљали ни када су турски хулигани брутално убили Звездиног навијача Марка Ивковића, или када је испред дискотеке на Охриду убијен српски држављанин Дејан Новаковић.

За нас је смрт нашег сународника само још један наслов у црној хроници, а смрт туђина претварамо у националну трагедију. Тугујемо због трагичне судбине сиријског дечака Алана, што је свакако хришћански, али те сузе изостају када су у питању српски дечаци Пантелија Дакић и Иван Јовановић, које су неиндентификовани шиптарски терористи убили у Гораждевцу. Скупљала се и хуманитарна помоћ за „комшије“ из Јапана, док је земљотрес у Краљеву остао само инцидент у далекој провинцији. Ко ће још да се цима да путује из Београда до Рашке, кад је лакше окупити се на Тргу републике и успут покупити бесплатну садницу трешње. Још ако успут прегазиш неког, да би уместо једне – приграбио две или три саднице, твоја хуманитарна мисија је у потпуности испуњена. И да, наравно, онај исти „Шарли Ебдо“, којег сада сви пљују због пословично неумесног хумора, постао је у једном тренутку предмет свесрпског сажаљења, а нико се не обазире на чињеницу да убиства новинара у Србији годинама нису расветљена. Шта је смрт једног малог новинара из тамо неке Јагодине, наспрам велике светске несреће у центру Париза? Само мизерни број „шерова“ на Фејзбуку.

Етиопски цар Хајле Селасије I је једном рекао: „Док год филозофија да је једна раса супериорнија од друге не буде коначно и трајно дискредитована и напуштена, свуда ће бити ратова и док год постоје грађани првог и другог реда било које нације и док боја човекове коже не постане значајна као боја његових очију и док се основна људска права не гарантују једнако свима без обзира на расу, ту је рат“. Тренутно стање у свету је такво да још увек постоје супериорне расе и повлашћени грађани, а ратова никад није било више. Додао бих још да ће ратова увек и бити, док год људи не постану једнаки и у животу и у смрти. Жртве су жртве, без обзира које су вере, расе или националности. Када екстремисти из терористичке групе Боко харам убију 2000 људи у Нигерији, тај злочин заслужује исту светску пажњу као и 11. септембар. У стварности, на жалост,  један амерички маринац вреди више од 1000 невиних цивила!

Солидарност се рађа из искрене љубави, а не због помодарства и личне промоције. Ако ми Срби не умемо да укажемо поштовање сопственим жртвама и негујемо солидарност једни према другима, не можемо очекивати да нас било ко у свету поштује као народ. Поново ће нас бомбаровати, убијати и тлачити, а ми ћемо се извињавати и тражити репете. Да би се допали другима изгубићемо свој идентитет, културу, дух, па чак, попут нашег премијера и здрав разум, па ћемо се трудити да „Европске вредности одбранимо и од Европске уније“! Вратови ће нам се уморити од сталног завиривања у туђе двориште, а наше ће заувек остати запуштено. Историја нам је таква да смо често били жртве, па је и природно да се солидаришемо са свима којима је нанета направда. Али док год не будемо престали да сами себе третирамо као нацију другог реда, наша солидарност према другим народима и саосећање са светским неправдама биће потпуно лажни и рођени из погрешних побуда.

У Београду, 18.09.2015.год.                                                            Феђа Димовић