Бошко Ћирковић
Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих органа да заступају и штите интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима, грађани Србије доносе…
У митској преамбули Устава Републике Србије поменуте обавезе свих органа да заступају и штите интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима су задатак који је, у улози дотичних органа, од 2006. године, када је реченица осмишљена и записана, тумачио како је ко хтео.
Прво је др Коштуница забијао главу у песак, убеђен да је магијска моћ искусно формулисане преамбуле јача и од супер лепка који оног насмејаног ортака у реклами држи безбедно прикованог за плафон дома. Самим тим сасвим довољна да срце Србије заувек задржи слепљено у грудима. Није се много замарао даљом аргументацијом наше стране приче, нити разговорима са представницима заинтересованих играча. Враг је однео шалу кад је пламен незадовољства подршком великих „Декларацији о независности Косова“ захватио и њихове амбасаде. Моћни никоме никад не опраштају атаке на своје територије.
Семе пропасти покушаја БоТа Прелепог да испуни уставне обавезе свих органа да заступају и штите интересе Србије на Косову и Метохији је било посађено већ самом крилатицом „и Европа и Косово“: 1) Европа, у контексту неизвсног пута Србије ка ЕУ, је стављена испред Косова. 2) Европа је стављена испред Косова, не испред Косова и Метохије, што је само по себи својевсрно непринципијелно терминолошко одступање (тада се још држало и до тога, на РТС-у никад није пропуштан придев такозвана испред Република Косово) и 3) чињеница је да само 5 држава припадница ЕУ нису признале тзв. „Републику Косово“. Наравно, вођених углавном сопственим интересима тј. суочених са евентулно сличним проблемима на својим територијама.
Патриотске снаге Његовог Премијерства су дошле на власт средином 2012. године. Самим тим и у позицију да испуњавају уставне обавезе свих органа да заступају и штите интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима. Обавезе у које су се клели под иконама и као своја програмска начела кандидовали на изборима. Наравно, једно је изрећи нешто у удобности опозиционе скупштинске клупе, а друго је спровести исто у реалности. Ипак, једно је и сазрети, еволуирати, научити нешто, а друго је у потпуности се окренути од свега што си заступао и представљао до одређеног момента. У најмању руку је очекиван потпуни губитак кредибилитета у очима публике пред којом се такав преображај одигра? Очигледно је тачан одговор на претходно питање одричан. Макар кад је у питању српска политика.
„Статусно неутрални“ Бриселски споразум о нормализацији односа са Приштином је потписан већ у првој половини 2013. године. Пратиле су га жалопојке Његовог Премијерства (тада само ППВ) да се није могло боље у наслеђеним условима, махања потенцијалним референдумским изјашњавањима народа, причама о некаквим „статусно неутралним“ звездицама… И? Појео вук магарца. Изостала је чак и уобичајена масовнија демонстрација народног незадовољстава за унутрашњу дневнополитичку употребу. Болна тема Косова и Метохије је гурнута под бушни тепих борбе за пуку егзистенцију и додатно прекривена шареном простирком тотал-контролисаних таблоидних медија.
Ево, пре пар дана смо доживели и „статусно неутралну“ конференцију министара земаља региона у Приштини. Да се одиграла пре последњих парламентарних избора у Републици Србији, присуство министра Ивице Дачића би било у потпуном складу са испуњавањем уставне обавезе свих органа да заступају и штите интересе Србије на Косову и Метохији. Министру унутрашњих послова и јесте место на таквој конференцији, да у име земље домаћина гарантује да ће безбедност скупа бити на највишем нивоу. Да на тај начин осветла образ и пошаље лепу слику Србије у свет.
Авај, најпопуларнији јавни извођач „Миљацке“ је одавно засео на чело Министартсва спољних послова. И као гостујући министар, на Уставом земље у којој министрује експлицитно обухваћеном делу територије, је немушто покушавао да извади кестење које је, махер за таласање српске и албанске јавности и један од главних протагониста прошлогодишњег блокбастера „Гејм оф дроунс“, Еди Рама лагано шукнуо у ватру изјавом о „националном уједињењу народа Косова и Албаније преко Европске Уније“. На набачену лопту се, наравно, волеј ударцем, на самом почетку скупа, надовезао Дачићев „косовски колега министар“ Тачи, закључивши: “За Косово је равноправно учешће на овој конференцији снажан сигнал да се без Косова не може замислити стабилан Балкан, као ни интеграција Балкана у Европску Унију.“ Дакле, све је прштало од статусне неутралности.
И док се ми овде (све мање и све неискреније) бакћемо медијским представама разних тачића, дачија и (д)рама, српска приватна и државна имовина на КиМ се брутално отима а наши сународници се на сопственим огњиштима фактички организационо-правно и свакодневно-животно своде евентуално на ниво невладиних организација. Чак сиромашних НВО, доста скромнијих буџета од оних којим располажу њихови, од господина Хашима „Змије“ награђивани, пандани са седиштима у Београду. И то сиромашних НВО које, од недавног потписивања споразума о правосуђу, функционишу по „косовским законима“. Није ни чудо, кад поменута средства треба да пристигну из центара који су саучествовали у њиховом срозавању и препуштању, управо имплементацијом „статусно неутралног“ Бриселског споразума о нормализацији односа са Приштином. Споразума принетог као жртве на олтару европске будућности Србије. Будућности у коју ми очигледно слепо верујемо, за разлику од вечито скептичних и захтевних институција саме ЕУ. Будућности у коју ми све сиромашнији и уплашенији погнуте главе ћутке хитамо. Будућности до које још само треба „чуда да се десе“.
